Nekršteni dani su period između Božića i Bogojavljenja (od 7. do 19. januara) u pravoslavnoj tradiciji. Iako se radi o hrišćanskim praznicima, verovanja, običaji i rituali koji su se izvodili u ovom periodu imaju duboke korene u predhrišćanskom periodu, paganizmu i kulturi Starih Slovena. U narodnom verovanju, to su dani kada se svet nalazi u prelaznom stanju – između svetog i profanog. Verovalo se da se tada „veo podiže“ te da natprirodne sile, duhovi i demoni postaju aktivni i slobodno hodaju među ljudima. Smatralo se da „zle“ sile tada vrebaju ljude, stoku i kuće, što je zahtevalo različite zaštitne rituale i mere opreza.

Kod Srba, ovaj period je bio poznat po verovanju da se dece rođena u nekrštenim danima moraju posebno čuvati jer su sklona natprirodnim moćima ili izložena zlim silama. Takođe, ovo je vreme kada se nisu vršili veliki poslovi niti proslave, a posebna pažnja se pridavala očuvanju doma, porodice i stoke od negativnih uticaja.

Običaji i rituali u Srbiji tokom nekrštenih dana

Šta se nije smelo raditi?

• U ovom periodu nisu se odrzavale svadbe, krštenja, niti bilo kakve važne ceremonije.
• Deci se nije davalo ime do završetka nekršteih dana.
• Izbegavali su se poslovi na njivi jer se verovalo da će zemlja tada doneti loš rod.
• Noću se nije izlazilo van kuće jer se verovalo da tada veštice i demoni vladaju prostorom.

Bogojavljenje, verovanja i rituali

Prema verovanju, u noći između 18. i 19. januara otvara se nebo i u tom času se Bog javlja ljudima. Stari su govorili da u gluvo doba kada se nebo otvori, sve vode stanu, vodenice prestaju da rade i voda se pretvara u vino, a vetar prestaje da duva. Izrečena želja u ovom momentu, ali samo ona sa istinski čistom namerom, tada se ispunjava.

Da je 19. januar zaista poseban dan, svedoče i verovanja drugih naroda i tradicija kroz istoriju, pa su ga tako antropolozi pronašli označenog i u kalendaru drevne civilizacije Maja.

Veruje se da je 19. januar zapravo prava Nova godina, dan prekretnice i novih početaka. Na ovaj dan završavaju se nekršteni dani, a život se ponovo usmerava ka svetlu i redu.

Rituali i obredi vezani za Bogojavljenje

• Zahvatanje prve „nenačete“ izvorske vode: U praskozorje 19. januara se odlazilo na obližnje izvore iz kojih bi se zahvatala voda za koju se verovalo da je tada sveta i ima lekovite moći. Tom vodom, u koju bi se nekada dodavao i bosiljak su se ukućani umivali, a životinje i prostor osveštavali.
• Ritual sa jajetom: Nekoliko minuta pre ponoći, na terasu ili prozorski sims stavlja se tacna tamne boje. Na tacnu se zatim razbija jaje, žumance ostaje u ljusci, dok se belance razliva po tacni. Dok se to radi i nekoliko minuta nakon, treba se koncentrisati na želju i izgovoriti je u pravcu neba. Nakon toga, tacna sa belancem se unosi i ostavlja na simsu zatvorenog prozora. Ujutru se sa pažnjom zagledaju i tumače oblici koje je belance stvorilo na tacni, tražeći u njima simbolične poruke i smernice. Sve misli i uvide dobijene tokom ovog rituala treba zapisati i koristiti kao kompas za lični napredak.
• Proročki san: Veruje se da se u noći između 18. i 19. januara sanjaju proročki snovi, snovi o sopstvenoj budućnosti. Mlade devojke verovale su da će baš u ovoj noći sanjati svog suđenika. Da bi snovi bili što jasniji i u boji, preporučuje se spavanje u ljubičastim čarapama.

Običaji i rituali vezani za period od 7. do 19. januara širom Evrope

Ruski Svyatki – Mistični običaji proricanja

Svyatki (od 7. do 19. januara) dani u Rusiji su bili posebno povezani sa proricanjem sudbine i duhovnim obredima. Ruski narod veruje da su ljudi u ovom periodu oslobođeni od religijskih i crkvenih restrikcija, a naročito onih koje se tiču magije. Veruje se da u ovim danima svi duhovi i entiteti prirode slobodno šetaju među narodom, jer su anđeli zauzeti proslavljanjem Isusovog rođendana na nebu. Ovo je naročito bilo izraženo u poslednjim danima od 14. do 19. januara pa su se tada masovno upražnjavali magijski rituali.

• Proricanje voskom: Sveća, poželjno od prirodnog pčelinjeg voska, bi se upalila, sačekalo bi se da se u njoj nakupi vruć otopljeni vosak i onda bi se naglo taj vosak sipao u posudu napunjenu snegom ili vodom. Oblik koji bi se formirao tumačio bi se kao simbol budućih događaja.
• Gatanje u ogledalu: U mračnoj prostoriji, osvetljenoj samo jednom svećom gleda se koncentrisano u ogledalo sve dok se u njemu ne pojave predskazanja ili kako su mlade devojke mislile, lik budućeg suđenika. Da bi ovaj ritual bio uspešan potrebno je sa sebe skinuti sve magijske zaštite, nakit i metalne kaiševe.
• Proricanje petlom: U prostoru bi se kružno poređali predmeti sa simboličnim značenjem (žito, novčići, ogledalo…), uzeo bi se petao u ruke i sa njim bi se tri puta, brzo okretalo u krug oko svoje ose. Petao bi se zatim puštao i posmatrao ka kojem od predmeta poređanih na podu u krug će se uputiti.
• Proricanje senkama: Spaljivanjem papira na tanjiru u polu-mračnoj sobi stvarale su se senke na zidu, a njihovi oblici tumačeni su kao poruke iz budućnosti.
• Bacanje čizme: Devojke su bacale čizmu preko ramena, a pravac u kojem bi čizma pala i njen vrh bio okrenut, tumačio se kao pravac iz kojeg će stići njihov budući izabranik.

Skandinavski običaji: Tjugondag Knut

U Švedskoj i Norveškoj, 13. januar obeležava kraj julskih (Yle ) praznika, odnosno dvadeseti i ujedno i poslednji dan božićnih praznika. „Yule“ je naziv za drevne paganske proslave zimskog solsticija, koje su kasnije preuzete i prilagođene u okviru božićne tradicije u nordijskim zemljama.

Tokom Knutovog dana, običaj je da se uklanjaju božične dekoracije, a u Švedskoj se organizuje  Julgransplundring ili „pljačkanje božićne jelke“, gde se deca okupljaju, plešu oko jelke i uživaju u poslasticama koje su bile okačene kao ukrasi.

U Finskoj, na „Nuutinpaiva“ (Knutov dan), postoji tradicija slična modernom Deda Mrazu, gde mladići obučeni kao jarci (nuuttipukki) posećuju kuće, tažeći hranu i piće. Ova tradicija ima korene u starim običajima i predstavlja završetak božićnog perioda.

Običaji vezani za nekrštene dane, Bogojavljanje i Svyatki oslikavaju duboko ukorenjenu ljudsku potrebu za povezivanjem sa prirodom, duhovnošću i ciklusima godine. Dok su mnogi od ovih običaja preoblikovani kroz hrišćansku prizmu, njihov paganski duh i dalje živi kroz rituale i verovanja koja se prenose generacijama.

Da li je u ovom savremenom dobu moguće osloboditi taj drevni osećaj povezanosti s prirodom i duhovnim svetom? Možda odgovor leži upravo u ponovnom otkrivanju tih običaja, ne kao sujeverja, već kao prilike za introspekciju, zajedništvo i povezivanje sa svetom oko nas.