Solastalgija — nova reč za staru tugu: otkrivamo šta znači, kako utiče na naše emocije i zašto je sve prisutnija u savremenom svetu.

Šta je solastalgija?

Solastalgija je pojam koji opisuje osećaj duboke tuge, nostalgije i unutrašnjeg gubitka izazvanog promenama u prirodnom okruženju koje je nekada bilo poznato i voljeno. Za razliku od klasične nostalgije — koja podrazumeva tugu za mestom iz prošlosti jer više nismo tamo — solastalgija se javlja dok još uvek jesmo fizički prisutni, ali se to mesto menja.

Termin je osmislio filozof i ekolog Glen Albreht početkom 2000-ih godina, kako bi opisao emocionalni bol koji ljudi osećaju kada njihova okolina biva uništena klimatskim promenama, rudarenjem, urbanizacijom ili prirodnim katastrofama. Ovaj pojam sve više dobija na značaju u eri klimatskih kriza i globalnih promena pejzaža.

Solastalgija — emocionalni bol zbog promene domaćeg pejzaža

Zamislite da ste odrasli kraj mirne reke, da ste tu učili da plivate, šetali svako veče i posmatrali zalaske sunca. Vremenom, reka presušuje ili biva zagađena. Na mestu šume niče autoput. Taj osećaj tuge i nemoći, dok gledate kako se vaš dom menja pred očima, upravo je solastalgija.

Za razliku od depresije ili anksioznosti, solastalgija je direktno povezana s mestom — s emocijama koje vezujemo za prostor koji je bio deo našeg identiteta. U tom smislu, to je ekološki oblik tuge.

Zanimljivosti o pojmu

• Termin dolazi od kombinacije reči “solace” (uteha) i “nostalgia” (tuga za prošlim vremenima).
• Prvi put je javno upotrebljen 2003. godine, ali je u širu upotrebu ušao tek u poslednjih desetak godina.
• Solastalgija nije zvanično medicinska dijagnoza, ali psiholozi je sve češće prepoznaju kao realan oblik emocionalnog bola povezanog s klimatskim promenama.
• Najizraženija je u zajednicama koje žive blisko s prirodom — na primer, u obalskim selima, planinskim krajevima ili ruralnim sredinama.
• Ovaj osećaj pogađa i mlade ljude, naročito generaciju koja odrasta uz vesti o klimatskim katastrofama i nestajanju biodiverziteta.

Solastalgija i klimatske promene

Jedan od najčešćih uzroka ovog osećaja je globalno zagrevanje i s njim povezane promene: poplave, suše, nestanak šuma, požari i topljenje glečera. Kada ljudi gledaju kako pejzaž njihovog detinjstva nestaje ili postaje neprepoznatljiv, osećaju dubok gubitak.

Psiholozi objašnjavaju da ova vrsta tuge može dovesti do osećaja bespomoćnosti i apatije — ali istovremeno može pokrenuti ljude da deluju: da se uključe u ekološke inicijative, volontiraju, ili se bore za očuvanje lokalne prirode. Upravo zato se o solastalgiji sve više govori i u kontekstu klimatskog aktivizma.

Primer u praksi

Dobar primer solastalgije može se videti kod stanovnika oblasti pogođenih velikim požarima u Australiji i Kaliforniji. Mnogi ljudi su ostali da žive u mestima gde su šume potpuno nestale. Iako fizički nisu “otišli”, njihov pejzaž je nestao.

Jedna meštanka iz Australije je opisala taj osećaj kao “živeti u mestu koje poznajem — ali koje me više ne poznaje.” Taj paradoks je srž solastalgije: prisustvo i gubitak se dešavaju istovremeno.

Kako prepoznati i reagovati

Iako solastalgija nije zvanična dijagnoza, simptomi mogu biti slični emocionalnim krizama:

• osećaj tuge i praznine,
• nostalgija za “nekadašnjim” pejzažom,
• bes ili nemoć,
• osećaj odvojenosti od mesta koje je nekada bilo “dom”.

Stručnjaci savetuju nekoliko načina za prevazilaženje:

• Aktivno učešće u lokalnim ekološkim projektima, sadnji drveća ili čišćenju okoline,
• Razgovor i zajedništvo — mnogima pomaže da podele osećanja s ljudima koji prolaze kroz isto,
• Pisanje, crtanje ili fotografisanje promena pejzaža — kao način da se emocije izraze i procesuiraju,
• Traženje novih načina povezivanja s prirodom.

Zašto je važno pričati o Solastalgiji

Solastalgija je više od modne reči — to je emocionalni signal da ljudi gube vezu s mestima koja ih oblikuju. Kako klimatske promene postaju sve izraženije, ovaj osećaj će verovatno pogađati sve veći broj ljudi.

Otvoreno razgovaranje o solastalgiji pomaže da ne osećamo taj gubitak sami, već kao deo zajedničkog iskustva. A iz tog iskustva može da izraste i pokret ka promeni — od ličnih akcija do globalnih inicijativa.

Nova realnost savremenog sveta

Solastalgija nas podseća koliko je priroda sastavni deo našeg identiteta. Kada se pejzaž menja, menja se i deo nas. Iako je osećaj bolan, on takođe može biti i pokretač pozitivne akcije — prilika da se povežemo sa svojim okruženjem na dublji i svesniji način.

U vremenu brzih promena, razumevanje i prepoznavanje solastalgije može nam pomoći da pronađemo novu utehu u promenjenom svetu.